Prema profesoru kriminologije na Univerzitetu u Otavi u Kanadi, N. Poulantzasu, primenjena kriminalistika zasniva se na posmatranju, hipotezi, eksperimentisanju i rasuđivanju. Dobar “istražitelj” jeste onaj koji rezultate ispitivanja dobijene prema standardima proverava opšteprihvaćenom logikom radi izvođenja i vrednovanja zaključaka. Ti zaključci proizlaze iz proučavanja spisa predmeta i iz rezultata laboratorijskih ispitivanja nalaza.

Primenjena kriminalistika svoja načela crpi iz nauke i iz umeća; zato se preciznije može opisati kao naučna tehnika.

Na toj osnovi naše društvo poseduje dugogodišnje znanje i iskustvo u sprovođenju i vrednovanju laboratorijskih ispitivanja. Što se tiče kreativnosti naše mašte i našeg rasuđivanja, pozivamo vas da ih proverite na stvarnim slučajevima.

Nalazi i materijalni dokazi, kao nosioci pouzdanih informacija, jesu svi elementi — oružje, alati, tragovi, mrlje i drugi materijali — koji se nalaze na mestu izvršenja krivičnog dela, kod osumnjičenog, kod žrtve ili drugde, i koji mogu služiti ne samo kao dokaz izvršenja dela već i kao pokazatelj krivice ili nevinosti optuženog.

Ti elementi, iako neživi i nepodobni za ispitivanje u fazi pretkrivičnog postupka, istrage ili glavnog pretresa, pravilnim rukovanjem i naučno-tehničkim upravljanjem, ispitivanjem, analizom, tumačenjem, korišćenjem i vrednovanjem mogu dati objektivne podatke i informacije, odnosno potvrditi, opovrgnuti ili ojačati navode osumnjičenog ili iskaz žrtve, kao i povezati ili isključiti predmete i događaje i povezati žrtvu ili osumnjičenog sa određenim prostorom.

Ti elementi, često nazivani “nemim” ili “tihim svedocima”, imaju uporednu prednost u odnosu na druga dokazna sredstva, kao što su priznanje ili svedočenje, jer se ne autosugerišu, ne podležu tuđem uticaju, ne zaboravljaju, ne mogu biti prinudno naterani, zaplašeni i, najvažnije, podmićeni.

Zaboravljeni otisak prsta, nevidljivi biološki materijali, odlomljeni delovi vozila, čaure i projektili, zajedno sa drugim nalazima, mogu odgovarajućom obradom i tumačenjem dati važan pravac ishodu ispitivanih predmeta.

Danas se sve više pribegava naučno-tehničkom dokazu, koji u kombinaciji sa dobro dokumentovanim spisom oblikuje sudsko rasuđivanje i posledično utemeljuje sudsku procenu.

Balistika ispituje pitanja povezana sa oružjem, kao što su uporedna ispitivanja, balistička istraživanja i dr., kao i efekte koji nastaju njihovom upotrebom, poput rikošeta, akustike, ostataka pucanja i balistike rana.

Stoga predstavlja jednu od specijalnosti primenjene kriminalistike. Šta je, međutim, primenjena kriminalistika? Ona ne potiče iz jednog jedinog naučnog polja, već svoja načela crpi iz različitih naučnih i tehnoloških oblasti; sadrži interdisciplinarnost, tačku susreta više naučnih polja, odnosno preseke predmeta znanja, pa se zato karakteriše kao naučna tehnika.

Na primer, u medicini je interdisciplinarnost presudna. Internista može naručiti mikrobiološka i dijagnostička slikovna ispitivanja za pacijenta. Lekar je taj koji ima odgovornost da odluči koja će ispitivanja biti sprovedena i koliki će biti njihov obim.

Ta ispitivanja sprovode specijalizovani mikrobiolozi i radiolozi, koji možda nemaju neposrednu međusobnu komunikaciju. Ipak, internista mora zajedno vrednovati njihove rezultate, uzimajući u obzir informacije iz predviđene metodologije i ispitivanja, kako bi došao do odgovarajuće dijagnoze i terapijske strategije.

Lekar koji naručuje ispitivanja, u našem primeru internista, odgovoran je za prosuđivanje, zajedničko vrednovanje rezultata i donošenje odluka. Istovremeno je specijalizovan za pitanja medicinske nauke u okviru svoje specijalnosti.

Ako je lekar koji je naručio ispitivanja propustio neka ispitivanja ili ih nije pravilno vrednovao, to ni u kom slučaju ne predstavlja odgovornost mikrobiologa ili radiologa.

Dakle, to je praznina koja se pojavljuje u predmetima od sudskog interesa: zajedničko vrednovanje rezultata i produbljivanje pitanja koja se u svakom slučaju moraju postaviti.

Kako se ta praznina može popuniti? Razumevanjem i pristupanjem podacima svakog predmeta iz različitih perspektiva.

Zbog toga interdisciplinarnost u međunarodnim tokovima stalno dobija prednost u odnosu na apsolutnu specijalizaciju. Gde? Ne u smanjenju naučne specijalizacije, već u konačnoj proceni i donošenju odluka. Pomislimo na lekarske konzilijume nasuprot jednostranom odlučivanju.

U srednjem veku “istina” je bila da je zemlja ravna. Onoga ko bi govorio o okrugloj zemlji čekala je lomača. Nauka je kasnije, svojim instrumentima i satelitima, pokazala sferičnost zemlje, odnosno jednu stvarnu istinu. Zaključno, svi moramo biti na istoj strani, ne na strani prividne, već na strani jedne stvarne istine.